Tražio je košulju i kravatu.
Moj đak prvak.
Danas je sa razredom otišao u pozorište, a jutros mi saopštio da je važno da se za tu posetu lepo obuče.
Tako je rekla i učiteljica.
Vezujem mu onu mašnu, gledam ga kako pažljivo obuva cipele, i u isto vreme osećam i ponos i raznež.
Đak prvak.
Do juče mu ja pravila odevne kombinacije, jutros je sve sam uradio.
Do juče ga podsećala da kaže hvala, izvinite, molim, danas on mene opominje, kad zaboravim.
Do juče je bio beba, sada peva pesmice na engleskom, radi kontrolne zadatke i sve više liči na tinejdžera!
Košulja i kravata.
Diže dva prsta i odgovara na pitanja na času.
Zaboravlja udžbenike u boravku, ali ih uredno sutra pronađe i donese kući.
Ima nove drugare sa kojima pazari užinu u trpezariji.
Upoređuje domaći sa đacima iz drugog odeljenja, pa prelistava knjige od korice do korice, da slučajno ne ostane neinformisan.
Igra šah, radi vežbe, čak je bio i fudbaler čitavih četrdeset pet minuta, iako ga ta igra nimalo ne zanima.
I nema veze što ga je lopta tresnula u glavu.
Hrabro je podneo udarac.
Timski duh. To je jedino važno.
Prošle nedelje nismo stigli na rođendan drugu iz odeljenja.
Juče se vraća iz škole i važno mi saopštava da se svom novom prijatelju izvinio što nije mogao da ode na žurku.
Imao je važne obaveze, jer on je veliki dečko.
Đak prvak.
Juče se rodio.
I već sve zna.
I kako sam uopšte i mogla da pomislim da ću ja njega morati da učim nekim stvarima, kada su deca puna mašte ukras ovog sveta, centar svemira i poklon vasione?
Mi smo ti loši đaci koji često zaborave suštinu, i zato je važno da nam podsetnik uvek bude blizu…srca.
