Moj muž je jadni unuk.
Tako barem misli njegova bakuta, jer, citiram: “On mora i da radi i da čuva dete, a snajka osim tog čuvanja ne radi ništa!”.
Kraj citata.
Da je to izjavio deda, pa da razumem.
Ali, zar i ti, sine Brute?
Zar ti, a i sama si upućena u čitavu proceduru donošenja novog života na ovaj surovi svet?
Pitam se da li bi ovako nešto umela da izjavi i moja baba, ili to čine samo ponosne vlasnice muških primeraka, nesvesno otkrivajući svu svoju ogorčenost zbog neostvarenih ambicija i nemogućnosti da se izbore sa sopstvenim muškim autoritetima.
A onda skontam da BI, jer to nema veze sa porodičnim stablom, već vekom u kom su odrasle.
Nema veze, bakuta, sve ti je oprošteno, ali opet bre…
Malo li je što sam ga nosila, rodila, dojila, bdela, plus još gomila stvari koje činim u prezentu?
Da neko drugi mlekom snabdeva malenu dušicu, i ja bih se vratila na taj opevani, standardni posao, ali avaj…
I kosu sam skratila, nokte poskidala, nosim brus sa specijalnim kopčanjima, ne stižem ni maskaru da stavim kad (retko) među svet zađem… Svesno sam se odrekla sebe zarad produženja vrste i prezimena tvog unuka, a ti bi da i dušu prodam đavolu?
Sorry baba, nisam ja kriva što mi se umor ne vidi na licu, pa svi komentarišu SAMO podočnjake tvog unuka.
Šta da uradim pa da i meni priznaš prekovremeni rad?
Aj ti smisli, a ja sad odoh da nastavim da ne radim ništa.
*
Odlomak iz knjige Mama ipak zna najbolje
Vesna Zakonović Arežina
