Piroške me podsete na tatu.
I svaka pesma Riblje Čorbe.
Pečeni krompir, karirane plave košulje u izlogu, naočare Lenonke, ploče kod uličnih prodavaca…
Tata…
Šećerna vuna na šetalištu.
I sladoled Čoko Moko. Semenke i suncokret.
Zadaci iz matematike, knjige Vuka Draškovića, Lična Karta Ace Lukasa…
Zvezda.
Basket.
Šopska salata bez krastavca.
Mast i hleb. I malo aleve paprike.
Dugi razgovori sa jos dužim poentama.
Spaček sa otvorenim krovom, plivanje u plićaku, pevanje u falšu.
Moja prva zvanična cigareta.
Moja prva priča o seksu.
Ćale…
Kinderlada u Somboru.
Girice u Splitu.
Prva barbika sa tirkiznom kosom, kafana nedeljom, TV Slagalica.
I Đoletova Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja…
Korni grupa. Grupa Time.
Poslednja klupa na roditeljskom sastanku.
Milion opravdanja jer smo se tako dogovorili.
Uspomene…
A kažu da se od njih ne živi.
Glupost!
Živi se! Sa njima!
Tu tata i ja još uvek delimo Tuborg, razmenjujemo mišljenja i opako se svađamo.
Ponosan je što ličim na njega, a ipak sam bolja, što sam rekla da umem, a on je to sve vreme znao.
Jebote, kako se od uspomena ne živi, kad bez njih ništa i ne bi imalo početak, kraj i smisao?
