Porođaja sam se najviše plašila zbog holivudskih filmova u kojima buduće keve vrište sto decibela dok na svet donose svoje naslednike, misleći da ću isti scenario morati i ja da ponovim kada za to dođe vreme.

Onda sam se našla na porođajnom stolu, i skontala da nema potrebe dodatno plašiti ostale porodilje, babice i sestre, pa sam i glas i snagu čuvala za disanje i guranje.

I sve je prošlo onako kako treba.

Setim se svog iskustva svaki put kada se neki film reprizira i onda obavezno konstatujem da reditelj nema pojma.

Ali, ljudi veruju.

A njima se obraćamo.

Danas i putem društvenih mreža, pa je na nama da izaberemo kako ćemo se tu predstaviti i kakvu poruku poslati.

Naročito kada su situacije, u najmanju ruku specifične.

Ova godina bila mi je jedna velika lekcija.

Najveća ikada, zapravo.

Ali, kada te život baci u vatru, nemaš kad ni da kukaš ni da vrištiš.

Nego svom snagom i sredstvima tu vatru gasiš, stisnutih zuba, zatvorenih usta, da sačuvaš dah.

Ako i osetiš da želiš drugačije, ako imaš potrebu da svoju tugu i zabrinutost podeliš ne samo sa prijateljima nego i sa pratiocima, važno je, i ljudski je da razmisliš kakvu poruku šalješ ljudima u svom okruženju. Pa i onom virtuelnom.

Možda i najviše onima koji prolaze kroz priču težu i neizvesniju od tvoje.

Moja poznanica Ljiljana je tokom svog lečenja od kancera rešila da ne postuje fotografije, jer ni sama nije pristalica teških tema na društvenim mrežama. Danas, kada je sve iza nje, kaže da i dalje preskače takve priče i objave, uverena da joj ništa dobro ne mogu doneti.

Draga sagovornica Natalija kaže mi da je rešila da svoje osećaje tokom lečenja podeli sa Fejsbuk drugarima, kako bi svi postali svesni da bolest ne bira, i da svakom može da se dogodi.

Slike iz bolnice, tokom trajanja terapija nije postavljala, ali je pisala statuse.

Statuse koji bi je motivisali da ne klone duhom, ali i statuse koji su svima govorili o stanju u zdravstvu, redovima za preglede i kontrole ali i komentarima okoline na sve što joj se dešavalo.

I hajmo iskreno.

Šta vi prvo pomislite kada neko kaže PREVENTIVNI PREGLED?

Da li vas priče ljudi koji imaju teško iskustvo motivišu da odmah zakažete kod doktora ili pomislite da ste srećni što se priča koju čujete nije desila vama?

I ko bi i na koji način mogao da utiče na vas tako da odmah okrenete broj ordinacije i proverite svoje zdravlje?

Poznanik koji se leči?

Akcija na nivou države?

Ili apeli javnih ličnosti, ili influensera na mreži?

Moja omiljena Jutjuberka Ana Janković (pratiocima poznata kao @Ana2cats) posle spontanog pobačaja koji joj se dogodio, rešila je da svoje iskustvo ipak podeli sa svetom:

„U prirodi čoveka je da kada ga zadesi neka nevolja, ima potrebu da čuje tuđa iskustva. Barem sam se ja tako osećala. Kada sam bezuspešno pokušavala da ostanem u drugom stanju, danima sam guglala iskustva drugih žena… Kada sam izgubila prvu trudnoću, imala sam veliku borbu u sebi. Borbu između potrebe da o tome stalno govorim i potrebe da se to ne spominje u mojoj blizini. Želela sam da čujem i vidim kako su se druge žene izborile sa tim i da nađem prečicu koja bi meni pomogla da se oporavim. Zato sam, kada sam se osetila dovoljno jakom, snimila svoja iskustva, u želji da ljudi vide da će i oni biti dobro. Prošlo je više od četiri godine od mog videa o spontanom pobačaju a ja i dalje dobijam poruke i mejlove od žena, i svuda piše da sam im makar olakšala iskustvo. Meni je to više nego dovoljno da znam da sam uradila dobru stvar.“

Pisati (ili govoriti) o bolesti u trenutku kada se sa njom boriš je u isto vreme teško i lekovito. I sama sam bila u prilici da čitam o najrazličitijim iskustvima, a pisala sam samo onda kada bih osetila da mogu da prenesem emociju. I dođem do poente.

U eri društvenih mreža, naš svakodnevni život se bez cenzure postavlja na Internet, i kako je primetila moja sagovornica Natalija, sve postaje rijaliti.

I to takav, da nas oni koje pratimo obaveštavaju i kada vade krv i primaju koktel vitamina kod kuće. Ili u bolnici.

Doktor Zlatko Bokun, hirurg, kaže mi da pacijenti svakodnevno svoju intimu dele sa onima koji ih prate i lajkuju, a razloga je puno:

Selfie pomama je definitivno uhvatila celu populaciju, pa tako sve češće viđam da pacijenti rade selfije po bolnicama, ordinacijama, dok primaju terapiju, pa čak i posle operacija i složenijih intervencija. Sa jedne strane smatram selfiranje neozbiljnim, jer bolnica ipak nije mesto za samopromociju, ali nekad mi je čak i milo da vidim pacijenta da to radi jer zna da, čim može da se igra telefonom, najverovatnije i nije toliko ozbiljno bolestan. Naravno, postoje i ljudi koji takve slike postavljaju da bi na nešto upozorili, ili da bi sami sebe ohrabrili. Ipak,u većini slučajeva se sve svodi na pomodarstvo.“

Prim dr Anđelka Kolarević, psihijatar i psihoterapeut primećuje da se selfi kultura opasno upinje da postane glavni način komunikacije sa drugima. Međutim, postavljanje selfija postaje sve više kompulzivna radnja, gde se izgubila granica pristojnog i zdravog od morbidnog:

„Kada bolestan ili povređen čovek postavlja veliki broj selfija, govorimo o histroinskom poremećaju. Histrionici uvek žele da budu u centru pažnje, da se drugi raduju kada su oni srećni, a pate kada su bolesni, zabrinuti ili uplašeni. Oni žele da ih ostatak sveta zabavlja ili teši. To su emotivno nezrele osobe koje uvek traže pažnju. Neko nosi velike muke lako, a neko male teško. E ovi drugi su ti koji preko egzibicionizma i egoizma dolaze do smirenja. Selfi je tu kao bensedinčić. Ali, svaki lek ima svoj poluživot, te ovde zadovoljstvo koje nam donese sto lajkova traje kratko. Ponavljanje postavljanja selfija postaje psihološka igra koja se naziva jadan ja.“

Kada sam svoje pratioce na Instagramu pitala šta je to što bi ih odmah pokrenulo da odu na preventivni pregled, odgovori su bili skoro identični.

Akcija države, skrining, bolja organizacija, pa čak i kuponi za jeftinije preglede.

Zdravlje je odavno postalo luksuz, a neslavna statistika koju pominjemo kada obeležavamo dane borbe protiv bolesti, kaže da nam preventivni pregledi nisu prioritet u životu.

Čak i kada nas na to podsete neki poznati ljudi ili akcije agencija koje se bave ovom problematikom.

Što me dovodi do novog pitanja:

Da li su i ove teme u doba društvenih mreža, postale osnova za promociju, pa čak i samopromociju?

Biljana Oljača, stručnjak za odnose sa javnošću, i autorka knjige Istine i zablude o PR-u kaže:

„Granice u promociji, posebno u samopromociji danas gotovo više i ne postoje. Vrlo često ostanem zatečena dokle su ljudi spremni da idu zarad lične promocije, i par stotina lajkova koji ničemu ne služe sem hranjenju sopstvenog ega. A taj ego neretko odvuče ljude u pogrešnom smeru. Jako je nezahvalno u tom smislu komentarisati postupke bolesnih ljudi. U početku kada bih videla takve postove razmišljala sam na način da ljudima u tim situacijama treba dodatna pozitivna energija koju na taj način pribavljaju. Ali sa druge stane videla sam da pojedini ljudi danas odu da izvade zub i slikaju se u stomatoloskoj stolici i to kače na drustvene mreže. Taj vid samopromocije postaje degutantan. Apele vezane za zdravlje treba slati, ali ne na način da time pošaljete lošu sliku o sebi.“

Srca u inboksu, copy/paste poruke, akcije sa sniženjima proizvoda, iventi, naslovne strane.

Ne!

Čoveku koji se leči i bori potrebno je da ne čeka u redu za terapiju i preglede po nekoliko sati. Potrebne su mu kontrole u institucijama za koje je godinama plaćao osiguranje. Mogućnost da se leči u zemlji u kojoj živi i radi. Osećaj sigurnosti i rešenosti da sve bude dobro.

Jer, preventivni pregled je nekada sjajno potrošenih petnaest minuta vašeg života, a nekada samo početak puta koji može da traje dugo. I neizvestan je. Prate ga operacije. Čekanje nalaza. Hemioterapije. Prognoze. Statistika. Borba. Nada. Suze. Glavu gore! Idemo dalje. Došla si na vreme. Carpe diem. Pobeda.

I ako posle svega nešto znam, to je činjenica da čim ugledam šerovane fotografije infuzija, zubarskih stolica, čekaonica u kasne sate, selfija i storija, samo pomislim…

Dobro je, nije im ništa.

About Author

kevazakon

Leave A Reply