Poginuo je Toše!
Strašna istina me tog jutra rasanila.
Zbunila.
Toše?
Radili smo intervju pre dve nedelje!?!
A ovaj dan mi počinje uplakanim telefonskim pozivom, jecajima i onim odvratnim osećajem u stomaku, kada znaš da ništa više neće biti isto i znaš da će sve ono što dolazi biti tupo, tamno i bolno.
Proeski!
Pevao mi je Zajdi, zajdi i ja sam mu rekla da moja majka plače kad on peva tu pesmu i on je pozdravio mamu, i snimili smo pozdrav, i…
Ostao je dogovor da nastavimo intervju…
Toše!
Spuštam slušalicu, vraćam se u krevet.
Ćutim.
Poginuo je…?
Jedan svet je postao beskraj.
Čekam da telefoni ponovo počnu da zvone.
Čekam da mi svi ostali jave da Tošeta više nema.
Čekam. Ćutim.
I sve me boli.
Nismo bili prijatelji.
Spojio nas je život.
Muzika.
Talenat, nasmejane oči, iskrenost, profesionalnost, dobra energija.
Festivali, koncerti, promocije…
I sve se u trenutku pretvorilo u uspomenu.
U datume.
Godišnjice.
Bol koja te dirne svaki put kada mu čuješ glas.
Toše.
Pesme koje miluju.
Vreme koje stoji.
I ljubav koja živi.
