Život.

Trag u beskraju.

Zaboravi čovek često kako zapravo nemamo ništa osim ovog sada, pa dozvoli da ga poremete neke situacije, reči ili drugi ljudi.

Onda se zanese da ispravlja krivu Drinu, da objašnjava sebe i svoje postupke, a život mu, kad se najmanje nada, pokaže koliko nema pojma.

Opterećujemo se glupostima, pravdamo se nebitnima, radimo stvari koje ne volimo jer eto, takva je pravila osmislio svet.

Taj isti svet koji će da te precrta onog trenutka kad mu više ne budeš potreban, kada od tebe nema više šta da uzme, iskoristi ili ukrade.

Prodajemo se za LIKE i SHARE, živimo laž nesrazmernu broju pratilaca, trujemo se komentarima virtuelno i na sastancima, a život prolazi pored nas, zagleda nas i pita se koji nam je qrac.

Budžimo telo, stanove i automobile dok se kunemo da nam materijalno nije suština, nosimo stvari koje nam se ne dopadaju ali su u trendu, živimo na kredit i kamatu da bismo izgledali markirano i skupo.

Ljudima koji rade to isto, dok jedni drugima prodajemo maglu, kao gomila gusaka u ograđenom prostoru postojanja.

A onda se razbolimo, ili nam umre neko drag.

I tek tada se setimo koliko ništa nemamo, i koliko smo vremena izgubili u pravljenju svoje kule od karata, i obećavamo i sebi i drugima, u komšiluku i na društvenim mrežama, da ćemo se promeniti.

I onda se promenimo na par dana, dok nas prvi nalet emocija prođe, a nervozni vozač u saobraćaju ponovo iznervira dok parkiramo, ili kasnimo na neki novi, dosadni sastanak.

Ili nam deca donesu trojke i četvorke, a mi bismo petice, iako znamo da je ocena samo broj i splet srećnih okolnosti i postavljenih pitanja.

I vraćamo se na staro, troši nas forma dok zaboravljamo suštinu, i posle nam đavo kriv, kada nam ponovo ode neko drag.

Sa kojim nismo stigli da popijemo kafu i zagrlimo ga snažno, jer smo radili prekovremeno ili se svađali po Fejsu i Tviteru oko nekih nebitnih ljudi, pojava i proliva.

Dosta je.

Sad je stvarno dosta.

Uz zahvalnost za svako novo, dobro jutro, ja živim danas, svoje danas, za sebe i svoje ljude, njih nekoliko, što stanu na prste jedne ruke, ali kada se stisnemo, imamo snagu svemira i svu ljubav sveta.

Da bijemo važne bitke i da ih pobedimo, da budemo tu i kad je teško i kad je najlepše, da živimo život satkan od pravih emocija, i ljubomorno čuvamo zajedničku sreću.

Jer srećom zovem istinu da kad je teško, ti imaš rame za plakanje i nekog ko ti čuva leđa. I da ruku da ustaneš. I pogura te da budeš ispred svoje muke i pobediš je.

Ništa drugo nije važno.

Ti si scenarista svog života. Glavni glumac i reditelj.

Mudro biraj ekipu.

Mudro piši svaku epizodu.

I proživi je.

Za Oskara.

About Author

kevazakon

Leave A Reply